Najlepši citati i odlomci

...Vera tvoja spasla te je...

« Horhe Luis Borhes | Main | Mihail Bulgakov »

Jovan Dučić
2010/06/24,21:05

Čovek zna samo za dubinu i gorčinu nesreće koju je sam doživeo,
kao i za težinu bolesti koju je sam preboleo, ali niko ne zna nesreće
ni bolesti koje drugi podnose.

Ima vrlo malo sveta srećnog u ljubavi. Ljubav napravi više nesrećnih
nego srećnih, i više bede nego radosti... Ljubav je najveće nespokojstvo
i nasilje nad sobom i nad drugima.

Govoriti o ljubavi, to je već pomalo voleti. Nikad žena ne govori
o ljubavi s nekim koji joj se ne svi?a kao covek, i kojeg nikad ne
bi mogla voleti ili poželeti....

Svaka filozofija je tužna. Ako govorite duže o sreći, vi ćete se
naposletku osećati pomalo nesrećnim... Užasi života postanu jednim
delom naše sudbine samo ako se u njih naročito udubljujemo.
 

U neprestanom maštanju i strahovanjima od svega oko nas, mi doživimo više nego što doživimo u stvarnosti, i to kroz ceo dugi čovečji život. Najveći deo naših nesreća bile su zato čisto imaginarne ili bezmalo preterivane, a čitave katastrofe kojih ste se bojali da ih ne doživite, nikada niste ni doživeli. Zbog tog imaginarnog sveta, naš život izgleda načinjen od hiljadu života, a naša sudbina od hiljadu sudbina. Samo udubljivanjem u svoju ličnost, čovek uspe da bolje pozna i prirodu drugih ljudi, i odmeri svoje odnose prema stvarima i najzad, da bar donekle potisne iz sebe naš urodjeni mračni strah od života. Što čovek duže vremena živi u društvu, on sve više živi u strahu; i osamiti se, to znači u mnogom pogledu, lečiti se od straha. Usamljen čovek je jedini čovek oslobodjen. I samoća je jedino mesto gde se ne strahuje. Usamljen čovek se najmanje boji gubitaka, pošto usamljeniku najmanje treba. Pećinski čovek se jedino bojao jače životinje nego što je on, dok današnji društveni čovek živi u strahu od hiljadu prividjenja. Uglavnom, izvor sve njegove bede na zemlji, jeste strah više od prividjenja nego strah od stvarnih mogućnosti.

"Rodio se na Jonskom moru, na obalama punim sunca, tamnih vrtova, i bledih statua, i kao galeb, okupao se u azuru, svetlosti i mirisu večito zagrejanih mora. Majka ga je često nosila po studenim senkama nekog drveća čije je lišće mirisalo mirisom sna. Nesrećni pesnik! Detetom je otišao u kraj gde je nebo bledo i smrzlo, na kome gori belo i hladno sunce, i po čijim obalama plaču vetrovi. I jedna misao, kao rana, opominjala ga je večito na njegovu sunčanu obalu, tamne vrtove i mirne statue. Zajedno sa talasima i vetrovima, on je plakao gorko i neutešno na žalovima melanholičnog tuđeg mora.

Ali kad su njegove kose, plave kao uvelo lišce, postale bele; Kada su njegove strasne i lepe oči, koje su nekad imale boju zimskog limunovog granja ili plitkog mora, postale mutne; kada je u svojim venama osetio zimu koja nema svoga proleća, Usud ga je vratio ponovo u Joniju. Sve je tamo bilo kao i pre. Ali on ne beše više onaj isti: i sunčane obale veselog i strasnog Jonskog mora nije mogao da pozna! Bolno, on stište oči i pogleda u se. I, gle, tamo on vide ono nekadašnje sunce, ono čudno i ogromno sunce, što činjaše nekada da sve oko njega živi, da lišće ima miris sna , i da vidi belu i hladnu krv statua gde struji kroz mirni kamen, i čini da on pati dubokom i silnom strašću ljudi.
To je bilo Sunce Mladosti što je minula, sunce što je svetlilo još samo duboko u večernjem sutonu jedne duše i koje je davalo svemu što je obasjavalo čudnu i magijsku lepotu Iluzije.
Jer stvari imaju onakav izgled kakav im dadne naša duša…"


Te noći, u zvonari jedne katedrale, pored gotskih zvona, sedeo je Mefisto bled i nem.Njegove studene oči od čelika bile su uprte na ogromni grad, zaleđen u jednom strašnom snu.Stotine praznih mostova gurili su se nad belom rekom u kojoj je tinjalo nekoliko zvezda.Noć je bila studena i tužna.


Mefisto seđaše isto onako grozan i bled kao nekad nad Tebom, nad Vavilonom i Jerusalimom, u sate njihove propasti.U tamnom i nepomičnom vazduhu oko njega stršile su tanke gotske crkve, u kojima je te noći bio utamničen jedan nemoćan Bog.Ali je Mefisto oklevao da učini ikakvo novo zlo.

Je li se u njemu prenuo glas nekadašnjeg dobrog heruvima, glas ljubavi? I on, koji je stajao izvan svega i protiv svega, je li osetio sad da se najzad vraća u večitu, tihu i toplu Harmoniju? Ili je, naprotiv, te noći smišljao svoju najstrašniju orgiju, svoju najveličanstveniju poemu Razorenja?
Ne, nepomičan i nem, u studenoj noći bez neba, pored zagluvelih zvona, on oseti srce prazno i malo.U njemu ne beše više ni ljubavi ni mržnje; u njemu beše sada samo studena Ravnodušnost, kao zeleno more otrova i žuči.I Mefisto pozna to nepoznato osećanje ravnodušnosti koje nikada nije imao ni Bog ni Satana, i koje je samo osećanje Čovekovo.
Tada bog zla uvide svu dubinu poniženja i oseti najsvirepiji od svih bolova."

"Mi smo istinski dobri kad smo istinski srećni. Nesreća kvari srca i ruši karaktere. Retko je bilo ljudi koji su odoleli otrovima nesreće i produžili da vole druge ljude. Naročito onaj kome su drugi učinili nesreću, omrzne i nedužne. Mogu da ne postanu čovekomrscima samo oni nesretnici koji svoje bede ne smatraju krivicom drugih ljudi, nego samo voljom božjom, što opet znači krivicom svojom sopstvenom. Sirotinja je najveća nesreća zato što otruje čoveka takvim mržnjama; a jedna velika napast čovekova, to je što u nesreći dobije rdjavo mišljenje o ljudima i pogubi prijatelje."

"Ima žena koje nisu ničije, i žena koje su svačije, i najzad ima žena koje su po prirodi samo žene jednog jedinog čoveka. Ali ima i žena koje su pre svega majke svoje dece. Zamislite, dakle, koliko ima malo ljudi koji u svojim ljubomorama i ograničenom poznavanju ženskih kataktera umeju razaznati ove različite kategorije ženskih priroda!

"Nikada čovek ne može da kaže onoliko mudrosti koliko može da prećuti ludosti, čak i gluposti. Jedino ćutanje može da prikrije kod čoveka strasti koje su najnasrtljivije i najštetnije: sujetu, lakomost, mrzovolju, osvetoljubivost, mizantropiju. Jedino ćutanje može da sačuva čoveka od posledica koje mogu da mu nanesu trenutna i nesmotrena raspoloženja, i nagle i nepromišljene impulsije."

"Svaka mržnja je strah ili zavist. Čovek odista hrabar ne mrzi nego prezire. U osećanju mržnje ima uniženja za nas same, a u preziranju ima ponosa i uverenja da smo bolji i viši od onoga koga preziremo, i da možemo bez njega i da smemo protiv njega!" 



 

Komentari

Comment Icon

Njegove misli uporno iscitavam i citiram ih. Mnogi osudju neke njegove stavove, ali to je zato sto ne ulaze u njihovu dubinu ili pak zbog svoje povrsnosti odbiju da prihvate odredjene istine,

Posted by: Milana at 2011/06/30, 17:10
Comment Icon sta reci

On je moj idol i inspiracija. Njegove pesme me odusevljavaju i bile su mi putokaz za stvaranje mojih ni malo vrednih u odnosu na njegove. Poput duboreza u mojoj glavi zauvek su se urezali mnogi stihovi a "Poslije mnogo godina" je himna moje kuce."Blago Cara Radovana" i "Jutra sa leutara" stoje mi uz Bibliju i sa nama su gde god da putujemo.Sta vise reci...

Posted by: Ella Mitic at 2012/02/12, 11:38
Comment Icon sta reci

On je moj idol i inspiracija. Njegove pesme me odusevljavaju i bile su mi putokaz za stvaranje mojih ni malo vrednih u odnosu na njegove. Poput duboreza u mojoj glavi zauvek su se urezali mnogi stihovi a "Poslije mnogo godina" je himna moje kuce."Blago Cara Radovana" i "Jutra sa leutara" stoje mi uz Bibliju i sa nama su gde god da putujemo.Sta vise reci...

Posted by: Ella Mitic at 2012/02/12, 11:41
Comment Icon

Mrzeo je zene, a one su njega obozavale.

Posted by: andja at 2012/10/17, 13:40
Dodaj komentar





Zapamti me

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu